Starenje kože. I deo

Samo bogovi nikada ne stare i ne umiru. Sve ostalo u vaseljeni svemoguće vreme uništi i izbriše sve tragove.

-Sofokle, Edip

Želja za mladim i vitalnim izgledom je privlačila čoveka još od antičkih vremena. Starenje međutim, ostaje životna činjenica. Naučna dostignuća i napredak na polju medicine su znatno produžili prosečan životni vek pojedinca. Samim tim, proces starenja kože sve više postaje aktuelno pitanje kako za dermatologe, tako i za obične ljude. Odgovor na pitanje zašto koža stari je kompleksan i zavisi od više faktora.
Nauka definise starenje kao genetski i fiziološki proces koji menja strukturu i funkciju ćelija u našem telu, pri čemu utiče i na sve ostale procese koji se odvijaju u organizmu. Ukratko rečeno, starenje je proces koji dovodi do postepenog gubitka strukturnog integriteta i fizioloških funkcija organizma.
To je proces koji se sastoji od dve vrste faktora koji uticu na nase telo: intrinzičnih (unutrašnjih) faktora tj.procesa koji se dešavaju u organizmu i ekstrinzičnih (spoljašnjih) faktora iz našeg okruženja koji takođe, u sinergiji sa ovim unutrašnjim procesima, imaju svoj značaj i ulogu u procesu starenja.

Mnoge su teorije predložene da objasne proces starenja, ali još uvek nijedna od njih nije u potpunosti zadovoljavajuća. Savremene biološke teorije starenja možemo podeliti u dve glavne kategorije:

• Teorije programiranog starenja
• Teorije oštećenja/grešaka.

Teorije programiranog starenja podrazumevaju da je starenje upisano u genetski sastav i da sledi svoj biološki raspored; dok teorije oštećenja pretpostavljaju da je proces starenja rezultat akumuliranih oštećenja koja su izazvana spoljašnjim ili unutrašnjim uticajima, kao što su povrede, UV zračenja i sl.

Ova teorija je bazirana na procesu unakrsnog povezivanja proteinskih, DNK i ostalih gradivnih molekula u našem telu, nastalog usled određenih hemijskih reakcija u organizmu.
Vremenom, ovo povezivanje dovodi do promene hemijskih i bioloških osobina ćelije. Iako se te promene dešavaju na nivou pojedinačnih ćelija, one na kraju mogu dovesti do značajnih disfunkcija telesnog sistema.
Kao rezultat unakrsnog vezivanja, tkivo postaje kruto i samim tim nije više u stanju da vrši svoju funkciju na pravilan nacin u okviru organizma. Na primer, unakrsne veze su povezane sa gubitkom elastičnosti kože i mišićnog tkiva, odloženim zarastanjem rana i smanjenjem pokretljivosti zglobova kod starijih pojedinaca, i dr.

Ova teorija nam govori da su efekti starenja izazvani kontinuiranom potrošnjom, oštećenjem i habanjem tela usled konstantnog korišćenja. Naše ćelije i organi, kao i funkcije koje oni obavljaju su izloženi stresu što postepeno dovodi do oštećenja ćelija i poremećaja rada organa. Suštinski, ova teorija zastupa ideju da spoljni faktori, kao sto su izlaganje radijaciji, različitim toksičnim materijama, kao i štetnom UV zračenju, negativno utiču na organizam i dovode do procesa unutar njega koji pokreću proces starenja. Dobar primer za takav proces bi bilo stvaranje slobodnih radikala koji štetno utiču na ćelijski materijal i tkivo što dovodi do njihovog propadanja. Takođe treba napomenuti da postoje određeni ćelijski sistemi, poput nervnih ćelija mozga, koji se ne obnavljaju vremenom. To znaci da kako ćelije vremenom umiru, polako se gubi i funkcionalnost čitavog ćelijskog sistema.

Slobodni radikali su nusprodukt rada ćelija. Kada ćelije prave energiju one takođe proizvode nestabilne molekule kiseonika koji u sebi sadrže slobodan elektron koji ih čini izuzetno nestabilnim. Ti slobodni radikali se vezuju za druge molekule u telu i tako sprečavaju proteine i druge esencijalne molekule u organizmu da obavljaju svoju primarnu funkciju.
Pojava slobodnih radikala je prirodan i neizbezan proces, ali je bitno skrenuti paznju da su nepravilna ishrana, stres, konzumiranje duvana i alkohola, kao i izloženost štetnim zračenjima, faktori koji pospešuju pojavu slobodnih radikala u organizmu. Istraživanja su pokazala da je uzimanje antioksidanasa koji se nalaze u određenim sastojcima ishrane, najbolji način smanjenja količine i štetnog efekta slobodnih radikala na organizam.

Proces starenja zavisi i od toga šta se dešava sa genima koji su nasleđeni od roditelja. Od trenutka začeća, ćelije se konstantno reprodukuju. Svaki put kada se ćelija podeli postoji šansa da se neki geni neće pravilno prekopirati. Ova pojava se naziva mutacija.
Mutaciju takođe mogu izazvati i spoljašnji faktori kao sto su toksini, radijacija i štetno UV zračenje. U većini slučajeva, organizam uspe da ispravi ili unisti većinu tih mutacija. Ali ne sve. Vremenom, broj mutiranih ćelija se povećava i tako kreiraju proces koji zovemo starenje.

Ove dve teorije imaju slično polazište: da je starenje normalan i prirodan proces koji je neizbežan, a da je trajanje neuroendokrinog i imunog sistema vremenski ograničeno.
Prva od ovih teorija, endokrina teorija, govori da je proces starenja usko povezan sa lučenjem hormona u našem telu koji regulišu rad organa i vecinu biohemijskih procesa u organizmu, od metabolizma, iskorišćenja unetih hranljivih sastojaka, izlučivanja fluida do reprodukcije. Vremenom, ovi endokrini procesi lučenja vitalnih hormona postaju sve manje efikasni sto dovodi do neizbežnih promena u organizmu, a zatim i starenja.
Druga teorija je imunološka teorija koja zastupa gledište da je starenje autoimuni fenomen koji je izazvan promenom funkcija imunog sistema. Tokom vremena, imuni sistem postaje sve slabiji i manje efikasan. Broj antitela, koja predstavljaju osnovni sistem odbrane organizma, opada i time efikasnost celokupnog sistema slabi. Zastupnici ove teorije misle da je upravo ovaj proces direktno odgovoran za pojavu starenja organizma.

Starenje zavisi i od gena koje nasleđujemo od naših roditelja. Dugovečnost je određena u momentu začeća i zavisi od gena koji su preneti u genetskom zapisu. Osnova ove teorije se bazira na tome da segmenti DNK koji se zovu telomeri određuju maksimalni životni vek jedne ćelije. Pri svakoj podeli ćelije, ovi telomeri bivaju sve kraći, dok se na kraju ne izgube u potpunosti. Posle toga, svaka dalja podela ćelije bez telomera, šteti hromozomima i dovodi do smrti same ćelije. Istraživanja su pokazala da slaba telesna aktivnost i gojaznost dovode do skraćivanja telomera a samim tim i do kraćeg životnog veka ćelije, što predstavlja uvod u ubrzani proces starenja.

Iako nam ove teorije pomažu da shvatimo pojedine mehanizme starenja, mi još uvek ne znamo njegovu pravu prirodu. Ipak, razumevanjem određenih aspekata starenja nam pruža uvid u načine kako da usporimo starenje kože, o čemu će biti govora u narednom blogu.

Izvori:

Filipović, T.. „Teorije starenja i lipofuscin kao marker ćelijskog starenja.“ Praxis Medica 45.2 (2016): 61-64.
Jin, Kunlin. “Modern Biological Theories of Aging.” Aging and disease vol. 1,2 (2010): 72-74.
Vijg J, Kennedy B, K: The Essence of Aging. Gerontology 62(2016) :381-385.