Šta to čini lice lepim?

Poznati izraz -„Lepota je u oku posmatrača“ upućuje na subjektivni doživljaj lepote i ističe u prvu plan nemogućnost njenog definisanja. Ali, da li je to baš tako?

Ljudsko lice je oduvek bilo izvor velikog interesovanja. Lice je ono što predstavlja osobu, ono što je definiše i čini jedinstvenom. Za razliku od ostalih delova tela, lice izražava i nečiju ličnost, dajući nam naznake nečijeg psihičkog, emotivnog i zdravstvenog stanja.
Lice je prosto rečeno, prozor u nečiji unutrašnji svet. Stoga ne treba da čudi što se od praskozorja nastanka ljudske civilizacije toliko značaja pridavalo licu i njegovim karakteristikama. Procesom evolucije, čovek je razvio sposobnost „čitanja“ informacija sa nečijeg lica.
Časopisi koje čitamo i sadržaj koji pratimo na televiziji ili internetu su prepuni ljudskih lica. I to ne bilo kakvih lica, već generalno privlačnih i dopadljivih lica koja privlače pažnju gledalaca. Neosporno je da su fizički izgled i pojava važni i da postoje određene karakteristike lica koje su privlačne većini ljudi bez obzira na kulturu i podneblje.
Fizička privlačnost ima bitne društvene konsekvence. Određene studije su pokazale da privlačniji ljudi imaju vise šansi da pronađu emotivnog partnera, upoznaju nove ljude ili čak dobiju zaposlenje u odnosu na manje privlačne osobe. Međutim, postavlja se pitanje šta definiše lepotu –šta je to što čini nečije lice lepim i privlačnim?

Danas preovladava mišljenje da se pojmovi lepote postepeno uče i prihvataju kroz izloženost društveno prihvatljivim idealima lepote. Ova ideja je uticala i na stvaranje druge, a to je da različite kulture imaju različite predstave o lepoti i da su te razlike vrlo izražene. Drugim rečima, ono što je danas prihvaćeno kao lepo u nekom drugom vremenu ili na drugom mestu može biti posmatrano kao izuzetno odbojno.
Iako individualne i kulturne razlike postoje, shvatanje lepote kao nečeg subjektivnog ili nečeg nastalog usled kulturnog uticaja nije sasvim tačno. Mnoge studije koje su rađene od 1970-ih do danas su pokazale da postoji vrlo visok stepen slaganja u shvatanju lepog lica između pojedinaca koji pripadaju kako istoj, tako i različitim kulturama. Ovo znači da se pojedinci iz krajnje različitih kulturnih i životnih konteksta slažu oko toga šta jeste a šta nije privlačno lice i da to čine na osnovu nekih kriterijuma koji su im svima zajednički. Samim tim, postojanje međukulturnih slaganja o lepoti lica dovodi u sumnju teoriju da lepota počiva izuzetno na kulturološkim obrascima koje pripadnici te određene kulture usvajaju i da poštoji nešto univerzalno što jedno lice čini privlačnim ili odbojnim.
Možemo sada da postavimo jedno drugo pitanje- koja je funkcija lepote i da li lepota ima svoju svrhu u kontekstu evolucije? Evolucijske teorije govore da su izbori koje pravimo zasnovani na ljudskoj težnji ka produženju vrste i da je percepcija lepote vodič na tom putu. Suštinski, privlačni su oni ljudi koji predstavljaju najbolji genetski materijal za produženje vrste.
Postoji nekoliko karakteristika lica koje sugerišu dobar biološki kvalitet pojedinca i koje povećavaju privlačnost te osobe u očima drugih.
To su:

• Simetrija,
• Sekundarne polne karakteristike,
• Zdrav izgled kože,
• Crte lica koje se vezuju za karakterne osobine, prosečnost i drugo.

U kojoj meri je simetrija lica presudna za privlačnost, lepotu i pokazatelj nečijeg genetskog kvaliteta je tema koja prevazilazi okvire ovog teksta i mišljenja su i dalje podeljena. Ranija istraživanja su ispitanicima pokazivala prerađene fotografije dve preslikane polovine lica podeljenog po uzdužnoj osi, čime je lice prikazano na izveštačen način i izgubilo prirodne proporcije. Zaključci tih ispitivanja su dali prednost asimetrična lica u odnosu na simetrična.
Međutim, novija istraživanja u kojima su korišćeni sofisticirani metodi manipulacije simetrijom a da se pri tom vodilo računa o zadržavanju prirodnih proporcija lica, su pokazala da ispitanici nalaze simetrična lica dopadljivijim od onih manje simetričnih.
Na fotografiji ispod možemo videti razliku između asimetričnog lica i lica na kome je simetrija poboljšana pomoću softvera za obradu slika, s tim da su prirodne proporcije lica sačuvane.

Odlike zrelosti kod odrasle osobe prikazuju proces maskulinizacije i feminizacije sekundarnih polnih karakteristika koje se odigravaju tokom puberteta. Ove razlike u obliku lica se dešavaju i delom usled delovanja hormona poput testosterona.
Jače kosti vilice, šire jagodične kosti kao i ravniji obrazi su generalno odlike muškog lica. Žensko lice karakterišu oblo čelo, manji nos, pune usne, uža vilica, manja brada a obrazi i jagodice su istaknutiji od muških i sadrže više masnih naslaga.
Kada je reč o lepoti samog licu, studije su pokazale da su ženstvenija ženska lica po pravilu privlačnija od muškobanjastih ženskih lica. Na sledećoj fotografiji možete videti kompjuterski obrađene fotografije ženskog lica sa izraženim muškim i ženskim karakteristikama lica.

Na levoj polovini slike je žensko lice sa maskulinim odlikama, dok na desnoj strani isto lice ima izražene feminine odlike.

Kada govorimo o lepoti muškog lica, većina istraživanja je pokazala da naglašene i jasno definisane linije vilice i jaka vilica kod muškaraca deluju ženama privlačno.

Slika desno prikazuje kožu sa nesavršenostima- hiperpigmentacijom, tamnim podočnjacima, proširenim porama.

Još jedan faktor koji direktno utiče na privlačnost lica jeste zdrav izgled, ujednačen ten i dobar kvalitet kože. Većina ljudi pri prvom pogledu na nečije lice svesno ili nesvesno procenjuje telesno i zdravstveno stanje te osobe.
Facijalna ekspresija i grimase koje pravimo takođe imaju efekta na to kako nas drugi vide. Na primer, lica koja se osmehuju se smatraju privlačnijim od neutralnih ili još gore, namrštenih lica. Kod muškaraca mišljenja su podeljena oko toga koje karakteristike muškog lica definišu privlačno lice. Ponekad određene karakteristike lica kao npr. izražena muškost može značiti da je karakter osobe grublji i agresivniji, ili da baby-face predstavlja nežnog i blagog muskarca. Ali ovo svakako nije pravilo.
Međutim, činjenica je da je početni izbor partnera zasnovan na vizuelnim kriterijumima i poklapanju sa onim sto tražimo kod partnera i time kako povezujemo nečiji izgled sa nečijim karakterom. Na primer, ženu koja traži partnera sa izraženim smislom za saradnju i posvećenost porodici verovatno neće privući neko sa izrazito dominantnim muškim crtama lica jer, jednostavno takav izgled ne ide uz ideje o nežnom i brižnom partneru. Ovo je vrlo česta generalizacija i ne mora biti tačna, ali ono sto jeste tačno je da ljudi obično prave sliku o nečijem karakteru na osnovu nečijeg izgleda i da su određeni stereotipi zastupljeni.

Na kraju možemo zaključiti da lepota nije samo društveni konstrukt već, čini se da su percepcije o privlačnosti duboko utkane u našu biologiju.

Samim tim, ostaje nam univerzalni, neuhvatljivi pojam lepote koji u sebi spaja različite vrednosti i potrebe čoveka kao pripadnika jedne životinjske vrste i čoveka kao pripadnika jednog sofisticiranog društvenog konteksta. Ako se pitate koji od ta dva aspekta lepote je onaj dominantniji, pogledajte lice prve osobe koju vidite i zapitajte se šta vam je kod nje privlačno i zašto.

IZVORI:

Ruffle, Bradley & Shtudiner, Ze’ev. (2011). Are Good-Looking People More Employable?. Management Science. 61. 10.2139/ssrn.1705244.

Thornhill, R., & Gangestad, S. W. (1999). The scent of symmetry: A human sex pheromone that signals fitness? Evolution and Human Behavior, 20, 175–201.

Little Anthony C., Jones Benedict C. and DeBruine Lisa M. 2011. Facial attractiveness: evolutionary based research.Phil. Trans. R. Soc. B3661638–1659. https://doi.org/10.1098/rstb.2010.0404

Jones, B., L. DeBruine, A. C. Little, C. A. Conway, L. Welling and F. G. Smith. “Sensation seeking and men’s face preferences.” Evolution and Human Behavior 28 (2007): 439-446.